PRIČAM TI KAO ŽENA ŽENI-piše Ivana Lupšić

Pričam ti kao žena ženi.

Ovo je sigurno svaka od nas prošla.

Nisam samo ja oduvijek sa tugom u rodu. Jedna od onih što ne umiju srcu reći Da, a razumu daju prednost, smatrajući da je bolje tako. Desi se izuzetak, zajebeš se, pustiš nekoga u život i zažališ zbog toga. Ko zna zašto, mnogi kojima sam dala šansu i priliku otišli su, i vrate mi slobodu tek kada mi srce zarobe.

Tako to ide, noćima ne spavaš, proklinješ život, kuneš dan, a onda ti postane svejedno. Promijeniš se do te mjere, da više ni samu sebe ne prepožnaješ. Postaneš hladna,  ali ne i loš čovjek. Samo jednostavno budeš obazriva i srećna što nosiš titulu: "Čelična Lejdi."

Odbolovala sam i oplakala  sve što se odbolovati i oplakati može. Krišom, sama i s nogu.

I dok mi uz kafu prepričavaš kako je otišao bez ikakve najave, uz to trudeći se da mi pojasniš što bolje..jer misliš da ja ne znam za to.  A razumijem te vjeruj bolje nego ti samu sebe..

Ako i ništa ne znam, barem znam kako je kad neko ode bez najave.

Apsolvirala sam to.

Nadovezujem se i govorim ti da je bilo situacija da je zaboravio da imamo sastanak, i otišao u kafanu, a mene ostavio da ga čekam, da je rekao da će se javiti pa ga nije bilo danima, da je rekao da je bolestan a ja ga vidjela u klubu s' društvom ..

Vilica ti je do poda. Od šoka.

Kako se to meni desilo, pobogu!?

Desilo se svakoj. I ružnijoj i ljepšoj, i pametnijoj i glupljoj. Nije do nas.

Dešavalo se i meni. Dok nisam naučila. Sada nemam tih problema.

Sada više cijenim sebe. Svoje vrijeme. Svoje osjećaje.

Ko hoće- može po mojim pravilima, ko neće, široko mu polje. Zabavljamo se jer treba da je zabavno. Ne treba da boli, jer ako boli onda nije zabavno.  Parola kojom se vodim baššš dugo. 

Ne pamtim  nebitne  likove, nebitne datume,  puteve koji nikuda nisu vodili. Bar ne tamo gdje sam htjela. S razlogom. Ne živim od sjećanja. Barem ne loših. Ali učim iz iskustva. Svako je neprocjenjivo. Pa čak i ono koje najviše boli. Uči te da se zakuneš da više nikad nećeš dozvoliti da se osjećaš tako. Ma nema takvog na svijet', još se rodio nije.

Tako da, udahneš odluku, izdahneš slobodu. Izbrišeš ga kao da nikada nije postojao.

Istina, ljudi nisu sitna slova na papiru, pa da se izbrišu glumicom..ali vremenom se izbrišu. 

Pričam ti kao žena ženi. 

Biti sama nije sramota. Biti sa svakim, već jeste. 

Meni  treba neko ko će da me prihvati baš ovakvu. Svakom treba neko ko će ga prihvatiti takvog kakav je.

Moju tanku kafu, presladak kolač. Tvoju nervozu ujutru prije preslatke kafe.

Moja promjenljiva raspoloženja. Tvoju energiju.

Moju tajnu suzu. Tvoj glasan plač.

Mene previše glasnu i mene bez ijedne riječi. Tebe koja stalno pjevaš.

Mene sa čupavom kosom, bez šminke. Tebe koja spavaš u čarapama i ljeti jer ti je loša cirkulacija.

Mene sa crvenim ružem, maramama, i neobičnim kreacijama. Tebe u trenerci jer ti je tako komotno.

Mene kao da sam krenula na crveni tepih i mene kao da sam krenula da perem tepihe. 

Mene.

Tebe.

Svaku od nas.

Jednostavne smo mi, ako umiješ sa nama. 

Ne trudi se, ako vidiš da ne ide. Uzalud je uzalud. Ne pati. Bilo šta je bilo, nastavljaš dalje. Biće jednom ono čemu težiš. Ne pametujem ja, ne misli to. Samo ti pričam iz iskustva kao žena ženi. 

Nisam ogrubela, imam osjećanja, ali sam ih pokopala. Ne dajem ih tek tako. Iskustvo me naučilo. Nije sav bol bio uzalud. Čuvam ih za neko bolje vrijeme, za nekog ko će biti dostojan da otkopam te svoje osjećaje i usmjerim ih ka njemu. Nada još nije umrla!

Vaša, Iv! 🥰